Zamislite da sedite u prostoriji sa više od 20 nepoznatih ljudi i da oni govore 16 različitih jezika, od kojih nijedan vama nije poznat.

Zamislite da ste još, na sve to, u nepoznatoj zemlji, daleko od rodne kuće i nemate ideju gde su vama dragi ljudi, a isto tako strepite za svoju budućnost.

Pre 10 meseci upravo je ovakva situacija bila u Centru za azil u Bogovađi. Žene iz Irana, Avganistana, Iraka, Indije, Somalije, Nigerije, Sirije, sa Kube... delile su istu prostoriju, ali razdvajao ih je jezik i kulturološke razlike.

Danas one mogu da pomognu svojoj porodici, konkurentnije su na tržištu rada, mogu da da se sporazumeju na engleskom i što je jednako važno: nekada bez mnogo reči razumeju jedna drugu i međusobno se podržavaju shvatajući i poštujući međusobne razlike. To je najsnažniji pokazatelj uspešnosti ovogodišnjeg projekta "Osnaživanje žena migranata", kojim je od početka 2018. obuhvaćeno više od 330 žena.

Projekat Crvenog krsta Beograd, podržan od strane Fondacije Coca-Cola, osmišljen je kao pomoć ženama na njihovom neizvesnom putu ka sigurnom i zdravom životu. Pored Centra za azil u Bogovađi, projekat je realizovan u Prihvatnim centrima Principovac i Adaševci u Šidu i u Prihvatnom centru "29. novembar" u Kikindi. Osnovni cilj bio je osnaživanje, obučavanje i podrška ženama smeštenim u centrima za migrante i izbeglice za izazove koje donosi integracija u svakodnevni život, u nepoznatim i kulturološki različitim sredinama.

Osmeh govori više od reči

Tokom proteklih 10 meseci, dva puta nedeljno, migrantkinje su imale priliku da se upoznaju sa kulturom i običajima Srbije, kao i zemalja ostalih učesnica kroz interkulturalne radionice. Pre svega toga imale su radionicu neverbalne komunikacije, što im je mnogo pomoglo da jasnije "čitaju" gestove drugih učesnica, ali posle razumevanja došlo je prepoznavanje i zbližavanje. Bile su i vredne učesnice radionica prve pomoći, zdravstveno-preventivnih i radionica borbe protiv trgovine ljudima.

"U početku su bile dosta rezervisane, ali kako je vreme odmicalo tako su se međusobno zbližavale i pomagale. Što smo više vremena provodile zajedno, one su se postepeno otvarale i prema nama. Same su dolazile na naše radionice, dovodile druge žene, koje su nove u kampu, tako da mi više i nismo morale da o tome brinemo", kažu Ljuba i Bojana, dugogodišnje volonterke Crvenog krsta.

Psiholog Ljuba Vukadinović, radni terapeut Bojana Mojsilović i studentkinja socijalnog rada Slađana Matijević su mesecima unazad bile angažovane na ovom projektu. Svoj uspeh ogledale su u osmesima žena koje su u ovim aktivnostima makar na kratko skrenule misli sa brige za sopstvenu budućnost i budućnost svoje porodice.

Ali to nije sve.

Kroz socijalnu orijentaciju žene od 16 do 65 godina osnaživane su za svakodnevno funkcionisanje i sporazumevanje na srpskom jeziku, bez obzira na to što su imale prevodioce za farsi i engleski jezik.

Redovnim dolascima i predanošću dostigle su A1 i B1 nivo na časovima engleskog jezika, koji je za njih organizovan u sklopu projekta. Neke od njih su elementarno nepismene i na maternjem jeziku, dok su pojedine fakultetski obrazovane žene, pa je edukatorima bilo dodatno izazovno da usklade svačije potrebe. Iako su pre završetka kursa napustile Bogovađu i Srbiju, pojedinim ženama je ovo itekako značilo da bolje iskažu svoje potrebe i sporazumeju se u novoj zemlji u koju su se preselile. Javile su se iz daljine i zahvalile na pruženom znanju i podršci.

Da u kampu i tokom radionica bolje međusobno komuniciraju doprineo je momak blagog osmeha i krupnih crnih očiju, koji je u Bogovađi od milošte prozvan Mihajlo. Dete iz mešovitog (iransko-avganistanskog) braka je pobeglo pred vihorom rata, a kako mu učenje jezika dobro ide lako je savladao i srpski, što je sedmi jezik koji zna. U Azilu je sam i sve žene su ga prihvatile kao sina, koji im itekako pomaže.

Pored kursa jezika i kreativnih radionica, učesnice su pohađale i stručne kurseve profesionalnog osposobljavanja za različite veštine. Kada su prve jezičke barijere otklonjene ispostavilo se da se nekoliko žena ranije bavilo šivenjem, pa se spontano rodila ideja da bude organizovan kurs i za druge migrantkinje. Stručnjaci iz Centra za obrazovanje i kulturu "Božidarac" su im nakon završene obuke i provere znanja izdali sertifikate na engleskom jeziku, koje će im značiti u traženju posla bilo gde u svetu.

Održano je i nekoliko kurseva za negu lepote, koji su bili posebno interesantni jer su i predavači naučili nešto novo o tehnikama korišćenim u drugim kulturama, tako da je to bila međusobna razmena znanja.

Veštine za jasniju viziju života

"Shvatile smo da bez obzira što su smeštene u istom smeštaju međusobno se ne poznaju dovoljno. Dve žene sa različitih kontinenata i iz različitog govornog područja su se oduševile što dele isto interesovanje - šivenje, što do tada nisu znale jer se nisu poznavale dublje. Korisno bi bilo podsticati potencijale koje žene već imaju. Činjenica je, da jedna krojačica iz Azije, koja je bila uspešna u svom poslu, može dobro da razume manire jedne krojačice sa drugog kraja sveta, i obratno...

Cilj nije suva diploma nego jasna vizija života.

Ovo je prava prilika i trebalo bi da im se ukaže na to da koliko god se nekim od žena naviknutim na rad u domaćinstvu, kuvanje, spremanje kuće, ugošćavanje rodbine, briga o deci, itd. ovaj period činio teškim, jer nisu ''ono što su bile'', da imaju ogroman višak slobodnog vremena koje mogu da posvete sebi i da upravo tako mogu biti bolje majke, supruge, što smo često čule, posebno od žena iz depriviranih sredina u opisu svojih ciljeva i želja. To pokazuje da se trenutno osećaju manje vredne kao majke i supruge. Ono što je bitno, a što je meni neko davno rekao: treba razlikovati VRLINE I VEŠTINE.

Ove žene imaju temelj, imaju vrline. Njihova spremnost da nauče nešto što je korisno i što ih pre svega ispunjava (kao šivenje, šminkanje..) takođe je vrlina. Ono što im nedostaje su veštine, odnosno konkretan rad i dobro poznavanje tog rada, krunisano priznatom diplomom.

Nadam se da ćemo im pomoći da ostanu celovite žene i sačuvaju svoj integritet.", zabeležila je u jednom od svojih dnevnih izveštaja prevodilac Vesna Radulović.

Kao veliko finale ovog višemesečnog druženja, okupacione terapije i učenja u Kulturnom centru u Lajkovcu priređena je izložba radova migrantkinja iz Centra za azil u Bogovađi, pod nazivom "Ceo svet je naš dom". Žene različitih godina, nacija, veroispovesti, obrazovnog i ekonomskog statusa ponosno su se okupile oko svojih umetničkih dela kojima su želele da iskažu optimizam i veru u bolje sutra. Zajedno su pevale, recitovale na različitim jezicima, grile se i setno konstatovale da su radionice završene. Ali u Bogovađi će ostati miran kutak gde mogu da se okupe i nastave svoje druženje, a u njihovim mislima ostaće makar jedan miran kutak jer sada imaju nova znanja i veštine koje će doprineti da izgrade svoj novi dom na bilo kom mestu u svetu.